Трубадурска

(песма написана по свим правилима трубадурске метрике, коришћена у  припреми часа „Појам љубави у Ренесанси)

У твоје очи гледам немо

А сваки трен је река мука

Ту где у радост верујемо

Бледа се диже смрти рука

И њезин смех се чује груби

Крвници мојој, мојој љуби

Живот мој што јој даровала

Крај ватре да се огрејемо

Њених усана, топла лука

Да прими румен којим зремо

Крај гране вите белог струка

Ал’ само чежња срце дуби

Као цвет рани леда зуби

Срце је моје отровала

Куда ходимо, куда гремо

Кад све је само игра пука

Јер што желимо то не смемо

Јер зора поста поноћ мука

Јер све се сада мрви, губи

К’о стрела која птицу уби

Мене си сјајем оковала

Од тебе кад се растанемо

Песма ће пасти свелог звука

А суд си рекла – Збогом!, идемо

Олује дамар, ветра хука

Нека свест сатре, срце сруби

Жеље нек вали скрију груби

Кад љубав своју ниси дала

А ипак тихо верујемо

Можда ће пасти та одлука

Да наде трачак не згаснемо

У аморове моћи лука

Лепоту своју нек изгуби

Све што се патњом не продуби

Ал’ све на крају нек је шала

Ил’ ипак залуд не плачемо

К’о на грбавцу страшна гука

Грчи се суза штој’ не смемо

Пустити да пред тобом брука

Срце што својом ћутњом згуби

Место да падне к’о да љуби

И можда би се смиловала

Кад ме кореном скрију дуби

Нек песма приђе и пољуби

Тебе, коју је својом звала

Александар Стевановић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s