ПЛАТОН (428 – 348. г. п. Х.)

Платон није име. Платон је надимак. Значи човек широких рамена. Право Платоново име било је Аристокле. Ово мало људи зна. (Кад се неко у вашем друштву буде правио важан реците му то и убијте га у појам!)

Платон је, уз Аристотела, највећи философ антике и можда највећи философ који је икада живео.

Сећате са кад је све почело са Талесом и водом. Онда се појавио Хераклит и његова вечномењајућа ватра, па Питагора са својим бројевима и Демокрит с атомима. На крају више нико није знао шта и о чему прича. Сократ је то пресекао. Он је мануо те проблеме рекавши да је доста човеку да спозна самог себе. Платон је био Сократов ученик. Он је ујединио сва дотадашња учења у један велики систем.

Зато са Платоном започиње Систематски период античке философије.

А какав је тај Платонов систем био?

(Прво, шта је систем. Философски систем је сложено философско учење у коме се одоговара на многа философска питања тако да то све на крају буде једна колико-толико складна целина. Системе су у стању да направе само стварно велики философи. Једно можда пет.)

Платонов систем ослања се на две ствари. Прва ствар: Овај свет онакав какав је пред нама стално се мења, пролази и поново настаје. Сад си у школи, а сутра ко зна где, данас си лепа дјева, а сутра стара баба итд. Из овог свега испада да ништа и не може да се зна јер нешто данас јесте, а сутра више није.

Друга ствар: Има нешто што се не мења уопште. На пример, Питагорина теорема. Квадрати на катетама правоуглог троугла биће заједно исти као квадрат на хипотнузи и ту нема леба. А има и ствари које се јако споро мењају. Месец је ту где је Бог зна откад, а и сви су изгледи да ће ту бити и даље. Докле? То је право философско питање.

Из свега тога Платон је закључио:

Истина ако постоји постоји заувек, а овај пролазни свет заиста постоји само у оној мери у којој следи те истине. Он је те вечне истине звао идеје, а свет вечних истина свет идеја. (Е сад, кад год чујеш реч идеја ти помислиш да то значи нешто као мисао. Добра идеја! – Добра помисао! Није тако. Реч идеја у ствари значи лик, облик нечега, односно образац по коме нешто постоји. Идеја стола значи оно како он изгледа. Латинска реч за идеју је форма, то већ отприлике знаш шта је. (С овим опет ако баш хоћеш можеш неког да убијеш у појам)) Тај свет идеја не може да се види очима, чује ушима и опипа. Тај свет се може достићи само мишљу. Како? Путем дијалектике! Сећате се да Сократ није желео ништа да пише јер је говорио да се са књигом не може разговарати. Тај Сократов разговор звао се (како се сигурно не сећате!) дијалектика. Он је имао два дела. У једном би Сократ, правећи се наиван. убио свога саговорника у појам објаснивши му на крају да ништа не зна. То се звало иронија. У другом делу он је питао поново, али тако да је онај с ким је причао на крају схватио оно што малочас није знао. То се звало мајеутика или порађање истине. Истина је дакле била откривање идеја, као, шта је добро, шта је праведно, шта је држава итд. Ух! (Јеси ли се уморио, ја јесам. Ако јеси кажи Ух!. Мени је увек лакше кад сам уморан и кажем Ух! Имам још само 20 минута док пожем у шклу, а треба да објасним још толико тога. Ух!)

Елем, укратко. Те вечне истине постоје у нашем свету тако што их наш свет копира. Односно наш свет је Платон видео као сенку света идеја. Нешто што нема своју суштину већ је прима од нечег другог. Копија. Како постоје? На пример има 100000 разних дрвета. Али свим тим дрветима постојање даје идеја једног дрвета која их обједињује и чини да она буду то што јесу. Што дрвета више копирају своју идеју трајнија су и савршенија. То је мимезис или подражавање идеја. Што је идеја присутнија у дрвету оно је савршеније и трајније. То је парусија или присуствовање. Што у идеји дрвета боље присуствују и друге идеје, као идеје корена, гране, листа итд. оно ће бити трајније и боље. То је метасхезис или присуствовање више идеја у једној ствари. Тако идеје граде једну хијерахију која иде од простих ка сложенијим идејама. На пример идеја дрвета и идеја човека обухваћени су идејом живог бића као вишом идејом. Највиша идеја која представља извор и разлог постојања свих других идеја је, по Платону,  идеја добра. Платон је био баш добар човек. 🙂

 

Кад су Сократа погубили Платон је био јако погођен. Путовао је мало у нади да ће заборавити неправду која је почињена у Атини, био је и на Сицилији где је замало награбусио од стране једног малог тиранина који се звао Дионизије и на крају се вратио у Атину и отворио највећу философску школу која је икад постојала. Академију. Платон је дакле творац Академије, а она се звала тако јер је била у једном шумарку који је био посађен у част једног атинског јунака који се звао Академ (нешто као код нас Краљевић Марко). И по том Академу, односно захваљујући Платону све друге академије света добиле су име (ал’ ћеш се ти наубијати у појам разних људи због овога!).

На улазу у Академију је писало „Нека не улази нико ко не познаје геометрију!“. То је писало зато што су математичке истине (као вечне истине) биле увод у упознавање вечних идеја путем дијалектике. Кад дођеш довде подсети ме да ти објасним шта је анамнеза јер ја сад морам да кренем у школу, а на следећем часу ћу ти објаснити шта је идеална држава!

Ја се вратио из школе и ево да наставим шта је анамнеза.

Анамнеза значи подсећање. На шта? На свет вечних идеја. Оно што је у нашем бићу бесмртно то је, по Платону, наша душа. Она неће проћи иако ће тело умрети. И та наша душа је пре него што је дошла у тело боравила у свету вечних идеја. Она га је видела и живела у њему, а онда се неком злом срећом омакла и пала у овај свет вечне промене, и у своје тело које је њена тамница, и заборавила све што је знала. Сада, у овом животу, иако је вечна, душа је глува и слепа за истину кроз коју постоји. Све је заборавила. Али је та вечна истина остала у њој. Само успавана. Тако постоји начин да се она пробуди и подсети на свет непроменљивих идеја. То може да учини философ који уме да користи дијалектику. Зашто философ? Зато што је у његовој души неким чудом остало сачувано неко сећање.

А можда и зато што је Платон био философ! 🙂

Сад само укратко још коју реч о Идеалној држави.

Платон је био сумануто жељан да оствари савршено друштвено уређење. Он је био из племићке породице по мајчиној линији и мрзео је демократију која је (између осталих глупости) убила и његовог учитеља, доброг Сократа. (Е да, Платон је на два начина преносио своје учење. Један је путем писаних књига у којима је готово увек описивао разговоре Сократа са неким другим на неку тему (на пример шта је правда, лепота, љубав, држава итд.). Те књиге и данас постоје и веома су лепе и разумљиве за читање. Свој другим, тајанственим начином, Платон је преносио својим најближим и најпаметнијим ученицима своје учење кроз разговор и симболе које су само одабрани могли да разумеју.) Питање савршене државе налази се обрађено у његовој књизи „Држава“, (то је Платонова најдебља књига) и изгледа отприлике овако:

Постоје три основна сталежа. Философи, којих је јако мало и који управљају државом (хе, хе). Они управљају државом зато што су мудри. Ту мудрост стичу кроз дугу и тешку обуку и одрицање и почињу да воде државу тек са неких 50 година. Све дотад су се спремали. Други сталеж чине војници, они су храбри и бране државу коју воле више од живота. (У начелу сви воле државу више од живота и радо ће д’умру ако се мора. (Реално фанатици стварно и чине мишиће једне државе, али где то води брале? Отприлике нешто као у филму “300“ ААААААААА!) Философи постају од војника који пред храбрости имају и нарочите умне способности! Трећи сталеж су занатлије и сеље, а врлина њихове душе је умереност и они издржавају философе и војску. Сад овако. Немојте мислити да су они робље и да су философи и војници на њиховој грбачи. У ствари философи и војници немају ама баш ништа своје! Живе заједнички у неким управним зградама, и то јако скромно. Само трећи сталеж поседује нешто своје лично (на пример кућу или кашику) и једино се за њега може речи да има имовину. Али јадна му је та имовина. Цела држава мора да почива на одсуству раскоши. Нема злата, нема сребра, нема свиле, нема ништа због чега би људи могли да почну једни другима да завиде. Чак да би се спречило да неко гура свог глупавог сина или кћер на виши положај уопште се не зна ко је коме тата. Мушкарци и жене живе равноправно у својим касарнама и заједно вежбају (у то време се вежбало углавном без одеће) па је тако на крају свако дете у држави било дете свих људи и сви су се старали о његовом здрављу и васпитању. Као код Спартанаца од седме године сви би ишли у исту школу и имали исту (сурову) обуку па би се видело ко је кукавица за сељу, а ко је храбар за војску, а много касније, ко би од војника (ретки случајеви) могао можда да буде и философ. Пошто на страни више нема места мораћу овде да завршим. УХ!