АРИСТОТЕЛ (384. – 322.г. п.Х.)

Аристотел је имао оца Никомаха и сина Никомаха. Аристотел значи „најбољи циљ“. Аристотел је много желео да успе у животу.

Ако не знате где је Сурдулица, онда ћете схватити шта значи да је Аристотел као младић у Атину дошао из Стагире на данашњем Халкидикију. На граници са Македонијом. Дошао је у Платонову Академију, највећу школу Старе Грчке да успе! И успело му је. После двадест година проведених тамо био је широко познат као најбољи Платонов ученик. Али му нешто није успело. Платон је на самрти управу над Академијом оставио свом нећаку Спеусипу. Ваљда је хтео да новци остану у кругу породице пошто је Академија била ужасно богата. Ту је Аристотел побеснео! Он се јадан томе над’о. 😦 Напустио је Академију и отишао да путује разочаран, кад му стиже један позив, добар позив, фини позив! Аристотелов тата Никомах био је лекар на двору македонског краља. Тај краљ је имао једног ужасно неваспитаног сина. Том сину је стога требао учитељ. А пошто се Аристотел рашчуо као учен, а уз то му је знао и тату, краљ га је замолио да за добру плату дође у краљевски двор у град Пелу, и преузме на себе васпитање тог несоја. Тај краљ се звао Филип, а несој се звао Александар. Александар из Македоније. Или Александар Македонски. (Може бити да си ти и чуо за њега!) Кад је Александар постао пунолетан, а Аристотел зарадио пуно пара као кућни учитељ, вратио се у Атину и направио уинат Платону своју философску школу (цврц!). Његова школа звала се Ликеј, по једном храму бога Аполона, који се звао Аполон од Ликеја. Што се тако звао немам појма. (Тај Ликеј и та Академија постојали су скоро 1000 година и уопште се нису подносили и стално су се свађали око тога који је философ већи Платон или Аристотел). Пошто је у међувремену његов луди ученик Александар освојио целу Грчку, а онда и пола Азије, Аристотелу нико ништа није смео. Он се сав поносан шеткао по својој школи, чак је тако држао и предавања мучећи јадне ученике, који су трчкарали за њим, па је Ликеј постао познат као перипатетичарска школа, односно школа шетача (дакле не школа оних који перу патос!). Његови ученици су тако били свуда познати као перипатетичари (трчкала). Нико дакле ништа Аристотелу није могао! Његов луди ученик Александар је терорисао све живо и мртво, он је терорисао своје ученике трчећи по школи, кад одједном Александар умре (пробао да освоји Индију па умро од неке тропске болести), а неки се у Атини сетише да би могли да придаве Аристотела, који га је таквог васпитао. Ту се Аристотел на време покупи из Атине и оде у кућу своје покојне мајке на село и ту умре. То би у ствари и било све о њему.

А сад о његовом делу.

Аристотел је био скрибоман. То значи да је лудачки волео да пискара. Више од пола његових књига је изгубљено, али је и ово што је остало довољно да се човеку смучи живот. Нарочито „Метафизика“. Нед’о вам Бог да то читате. Мада је и „Органон“ ужасан. Органон значи оруђе. Оруђе логичког мишљења. Аристотел је створио логику као философску дисциплину и захваљујући њему стално чујемо „То је логично!“ или „То није логично!“ или „Има ту логике (али нема Ибре да поставља цеви:)!“. Написао је и „Никомахову етику“, „Политику“, „Поетику“, „Физику“, „Реторику“ и још гомилу којечега мрзи ме да набрајам!

Аристотел је био скрибоман и говорио је „Драг ми је Платон, али ми је дража истина!“, што у преводу значи, „Сад ћеш видети своје проклетниче!“ Он је у својим списима стално критиковао Платона и све друге философе пре њега, али нарочито Платона, а ви знате зашто!

Сад нешто о Аристотеловој подели наука и знања

Све науке и знања Аристотел је поделио на поетичке, практичне и теоријске.

Поетичке су добиле име од речи поиесис, што значи правити нешто. Од игле до локомотиве, укључујући и уметничка дела (код Старих Грка уметник је у ствари, био исто што и занатлија). Ту спадају и лекари и апотекари, јер они праве људско здравље и лекове. Да праве нешто могу људи који имају техне. Техне значи вештина. Ову способност има највећи број људи и зато у овој области највећи број људи и ради. Дакле, техника народу!

Практичне науке и знања именоване су по речи праксис (радити у друштву, тј. са људима). У тој области може да делује мањи број људи, јер је потребна једна ређа способност – фронезис илити разборитост.  У ову област Аристотел је уврстио политику, етику и економију. (Успут, економија је добила име од речи ојкос, што буквално преведнено значи кућа. Економија је дакле, домаћинство.)

Теоријске науке и знања добиле су име од речи теориа, што значи сагледавање умом (латински контемплација). То је највиша област, јер овде циљ није постизање ни лепог, ни корисног, већ је мудрост сама себи циљ. Да би се деловало у овој области потребна је највиша људска способност, а то је софиа (ако не знаш шта значи ова реч повуци се за нос, а решење ти се налази негде у претходној реченици). У ову област Аристотел је убрајао математику, физику и тзв. прву философију (проте философиа) у шта спада оно што је Аристотел звао теологија, а ми данас метафизика.

Е сад, како је настало име метафизика. Њега није створио Аристотел.

Аристотелове књиге остале су Теофрасту, Теофраст их је проследио следећем управнику Ликеја, а један од њих их је поклонио својој баби, а она их је гурнула у подрум. У том подруму провеле су скоро двеста година и страшно се убуђале. Онда се појавио један поклоник Аристотела, Андроник са Родоса и откупио књиге од бабиних потомака. Међутим, када је хтео да их сложи по реду, видео је да је буђ изјела неке стране, па је Андроник морао да их слаже како је он мислио да треба, а некима чак даје и имена. Тако је књиге о метафизици ставио после књига из физике и тако их и назвао, јер метафизика (или мета та физика) и значи оно што се налази иза физике. Ух!

О Аристотеловој метафизици, његова четири узрока и Непокретном покретачу Драги мој учениче, не желим да ти пишем. Уколико волиш патњу, бол и агонију јави ми, па ћу ти послати накнадно на мејл.

Али зато ћу ти причати и о етици. Реч етика добила је име од речи етос, што значи – обичај! Аристотел је написао три етике, али за нас је најважнија „Никомахова етика“, која је добила име по његовом сину, (који се, као што  знате, звао исто као и његов отац! 😉 ). У тој књизи, Аристотел објашњава да је за човека најважнија „златна средина“. Средина између расипништва и тврдичлука, који представљају пороке је врлина умерености, између кукавичлука и самоубилачке неустрашивост налази се храброст, као врлина до које ми долазимо користећи наш ум када савлађујемо наш кукавичлук и безумну смелост. То значи да ми, у нашим животима, имамо сигурног водича ка добру, ако користимо нашу памет. Ако се препустимо нашим страстима, и радимо увек само оно што желимо, сигурно ћемо учинити да порок овлада нашим бићем. Како можемо да видимо да је неко добар човек – по томе што је успео да у себи изгради врлину – да у опсаности буде храбар, у потребама умерен, у решавању проблема стрпљив, да негује сопствене умне и физичке способности, да се не одриче пријатеља ради задовољства итд. По Аристотелу човек је „зоон политикон“, што значи „биће заједнице“. Човек је увек добар (или лош) према некоме (укључујући и себе), увек дарежљив или тврдица према неком другом. То значи да сваки човек расте у заједници којој припада, прихвата њене вредности (врлине), тежи остварењу општих циљева и дели смисао живота са другим људима, са којима чини једну целину. То заправо значи да човек може бити успешан, остварен и срећан само у заједници са другим људима. За човека који живи ван заједнице Аристотел је имао термин „саможивац“ или на старогрчком идиотес. Сад знаш како је једна реч у општој употреби и у нашем језику добила име. 😉

Живот је кратак, уметност дуга, прилика брза, а покушај опасан.

Латинска пословица