ТФ Историјат рада

Кратак увод у историјат рада Величанственог Александра Стевановића

(Узет из његовог компендијума датог на увид члану евалуационе комисије г. др Зорану Костићу приликом његове посете часу философије у јануару 2016.г.)

 

У раду Величанственог Александра Стевановића, наставника у Славној „Техноарт Београд“, школи за машинство и уметничке занате, постојала су, условно говорећи, три периода:

  1. период 2004 – 2006.г. (условно)
  2. период 2006 (условно) – 2009.г. (условно)
  3. период 2009 (условно) – до данас

 

Период 2004 – 2006.г. (условно) или Период педагошке догматике

Овај период у раду Величанственог Александра Стевановића назива се Период педагошке догматике, јер је на самом почетку своје педагошке праксе (септембар 2004.г.), Величанствени Александар Стевановић у сваком погледу покушавао да следује регулама Министарства просвете и науке. Претходно добро снабдевен радним материјалом, који му је у наследство оставила његова гимназијска професорка г-ђа Марина Валчић, успешно је пунио главе својих ученика разним подацима и на задивљујући начин пратио прописани План и програм. Његова креативност и самопрегорно залагање награђени су већ у мају 2005. године, када је у конкуренцији неколико стотина професора из Републике Србије био један од 12 награђених на првом конкурсу „Креативна школа“, Завода за унапређивање образовања и васпитања са својом незаборавном пауер-поинт презентацијом „Философија Хераклита Мрачног“.[1]

У том периоду настају и презентације „Философске дисциплине“, „Философија Ренеа Декарта“, „Лајбниц“, као и незавршена презентација „Барух Бенедикт Спиноза“. Ове презентације методски и дидактички прате „Философију Хераклита Мрачног“, и представљају сјајан пример како се савременим наставним средствима могу (у случају потребе) брзо и лако пренети релативно сложена знања.  Презентација „Философија уметности“ настаје као допуна Увода у философију у његовом прилагођавању уметничким, а наставна јединица „Философија и наука“ машинским профилима школе. Тада настаје и прва база питања, као и прве верзије тестова датих на хартији.

Овај период у раду Величанственог Александра Стевановића одликује се држањем извесне дистанце, строгошћу у односу према његовим ученицима, као и потребом да основни циљ сопственог рада види у томе, да они усвоје што већи број што разноврснијих података у складу са предвиђеним Планом и програмом. Зачудо и поред оваквог односа, његови ученици су врло благонаклоно и са приметним  поштовањем гледали на његов рад, који бисмо, са ове дистанце, могли да назовемо ентузијастичким, али на погрешан начин.

 

Период 2006 (условно) – 2009.г. (условно) или Период буђења из догматског дремежа

У овом периоду  Величанствени Александар Стевановић полако је почео да примећује, да стање и потребе његових ученика не одговарају у потпуности плану, програму и наставним средствима, које је прописало Министарство просвете, науке и технолошког развоја. Иако он то није желео (убеђен у исправност онога што ради) временом је ипак морао да призна да се срећа и смисао једног младог живота не састоје од прецизног разликовања појмова „мимезис“, „парусија“ и „метасхезис“. У том времену Величанствени Александар Стевановић полако престаје да своје ученике посматра као непосредне објекте, као и да смисао свог рада види у развоју њихових способности за што тачније репродуковање предаваног градива.

Као кључне моменте овог периода можемо издвојити рад на ваннаставној активности „Ученичка компанија“, коју је, у присној сарадњи са колегом Срђаном Плавшићем Величанствени Александар Стевановић четири године имплементирао у својој школи, као и писање философске представе „Софија“, која је први пут постављена 2009.г.[2]

Упоредо са тим, Величанствени Александар Стевановић постаје свестан чињенице да је опсег педагошке слободе, коју реално има, неупоредиво већи од оног, које је прописало Министарство просвете, науке и технолошког развоја. Користећи се том слободом он изводи цео низ смелих подухвата (археолошко ископавање првог стуба Београдског аквадукта у суседству школе на часовима грађанског васпитања, стварање хора звучних и безвучних сугласника „Динге тачке“, оснивање „Тајног друштва Каталога“ и др.)[3].

Из овог периода требало би издвојити и проналазак ингениозног начина за петоминутно тестирање ученика путем пауер-поинт презентације уз минималан утрошак материјалних средстава, као и презентацију „Џон Лок“. У том периоду настаје и низ мање раскошних пауер-поинт презентација, чији је основни циљ био брза припрема за утврђивање градива. Отприлике крајем тог периода, у част посете г-ђе Наташе Веселиновић, педагога школе настаје интерактивна културолошка дебатна радионица „Избори у Велизариону“[4]. У том периоду настала је и интердисциплинарна наставна јединица „Путовање ка смислу“ у сарадњи са колегиницима магистром сликарства Катарином Бунушевац и мастером математике Мирјаном Кричком (тада Николић), која је доступна на Бази знања, на сајту Завода за унапређивање образовања и васпитања.

Период 2005 – 2009.г. обележило је и руковођење Стручним Већем Друштвене групе предмета, које је Величанствени Александар Стевановић вршио на незабораван начин. Количина опструкције и неразумевања са којом се сусретао, на сву срећу, била је ипак мања од количине подршке и уважавања, коју је примао. У том периоду стекао је велико животно искуство у раду са одраслим људима и то му је, у каснијем раду значило веома много. У том периоду настао је и његов текст о улози друштвених предмета у средњем стручном образовању[5].

Његов однос према ученицима доживео је корените промене. Некадашњу строгост и дистанцу Величанствени Александар Стевановић заменио је дубоким интересовањем за личност и потребе својих ученика. На тај начин, поред особеног методичко-дидактичког приступа он развија и изузетну стрпљивост и пажњу у непосредном саобраћању са ученицима. Он разумева, и у томе се, на даље, састоји кључ његовог рада, да је непосредна љубав и добронамерност осведочена личним примером, као и правилно постављање циљева и задатака предуслов за успех педагошког рада. Поштован до тада, постао је изузетно омиљен, и на свим тајним и никад објављеним анонимним анкетама о квалитету рада и омиљености професора, које је међу ученицима спроводила педагог г-ђа Наташа Веселиновић (а у које је он случајно имао увид) заузимао је веома високо место.

 

Период 2009 (условно) – до данас или период Радосног и (углавном) успешног рада

Овај период обухвата другу половину рада Величанственог Александра Стевановића. Пошто је по обиму и садржају, овај период сразмерно богатији од претходних, немогуће је обухватити сва постигнућа учињена у овом њему, па ће се нека од њих овде само сумарно навести.

Презентација „Френсис Бекон“ са климаксом у виду „Хора заљубљеника“, коју Величанствени Александар Стевановић сматра једном од својих најуспелијих радова те врсте.

Израда текста у стиху, којима се основни појмови античке философије дају у потпуности прилагођени потребама и сензибилитету ученика[6].

Израда тестова на хартији, који на занимљив и економичан начин омогућавају утврђивање знања ученика[7].

Повезивање целокупног космолошког и антрополошког периода античке философије интерактивним пауер-поинт презентацијама уз увођење Антропоса, као активног учесника у настави.

Извођење угледног двочаса „Појам љубави у Ренесанси“ са колегиницом г-ђом Ивом Суботић Красојевић[8].

Израда картица за попуњавање, којима се замењује произвољно писање у свесци[9].

Прављење фејсбук профила „Техноарт Философ“ ради брже и потпуније комуникације са ученицима.

Прављење блога filosoftehnoart@wordpress.com.

У марту 2012.г. полаже Испит за Лиценцу за рад у настави[10]. Том приликом прави пауер-поинт презентацију „Философија Јохана Готлиба Фихтеа“.

Као наставну јединицу, смишља монодраму „Платонов живот и прикљученија“.

У чланство Управног одбора Српског философског друштва Величанствени Александар Стевановић бива изабран у мају 2012.г.

Исте године у јуну, на оснивачкој Седници Секције наставника философије Београда бива изабран за њеног председника и на том месту остаје до данас. Са тог места активно учествује у раду Тима за развој логике, који своје предлоге шаље Заводу за унапређивање образовања и васпитања.

Два пута (2013. и 2015.г.) учествује као оцењивач међународног философског конкурса Baltic Sea Net.

Учествује са својим ученицима на конкурсу „Философија у стрипу“ Лозничке гимназије 2013.г.

Проводи у школи међународну философску смотру „Философска сова“.

Организује прославу Дана философије:

2012.г. организује интерактивна предавања на тему „Лепоте“, „Истине“ и „Доброте“ у сарадњи са колегиницама мастером математике г-ђом Мирјаном Кричком и докторантом историје уметности г-ђом Ивом Суботић Красојевић.

2013.г. у 5. београдској гимназији са ученицима школе „Техноарт Београд“ и колегиницом г-ђом Ивом Суботић Красојевић поставља представу „Софија“ за ученике београдских средњих школа.

2014.г. у „Техноарт Београд“, школи за машинство и уметничке занате организује прославу са костимираним учешћем философа антике и далеког истока. Том приликом председник Српског философског друштва г. Слободан Кањевац у холу школе открива бисту „Философ“, рад Михајла Јанковића, ученика школе.

Држи предавање на Војној академији у Београду на тему „Правци у етици“.

Израђује наставну јединицу путем које се на брз, лак и забаван начин уз помоћ

табле и креде уче основни појмови Платонове философије.

Пише текстове о Платону и Аристотелу како би својим ученицима олакшао овладавање њиховим философијама.

На Републичком такмичењу из философије одржаном у Пожаревцу 2015.г., уручују му Захвалницу због помоћи око организације скупа.

У октобру 2015.г. по први пут ученици „Техноарт Београд“, школе за машинство и уметничке занате учествују на међународном философском конкурсу Baltic Sea Net пишући есеје на енглеском језику.

Почиње да пише нову философску представу „Талесова теорема или како је пропала Милетска школа“.

Учествује 2015.г. на Естетичкој трибини у Суботичкој гимназији.

Величанствени Александар Стевановић 29. октобра 2015.г. стиче звање доктора философије одбраном докторске тезе „Устројство душевних моћи у философији Имануела Канта“, код проф. др Јована Бабића.

На једном философском скупу губи писмо које му је упутио г. др Срђан Вербић, министар просвете, науке и технолошког развоја поводом Иницијативе Секције наставника философије Београда о очувању наставе философије у средњим медицинским школама.

Одмах потом оснива „Философску чајанку“, неформално интерактивно удружење ученика љубитеља философије.

У марту 2016.г. члан је комисије за преглед радова на Републичком такмичењу из философије (СОФИЈА 2016.), а његов ученик Оњен Ђекић, остварује најбољи резултат од свих учесника из средњих стручних школа.

Као следећи задатак Величанственог Александра Стевановића јавља се остварење идеје о прављењу игре са картама, у којој би главне карактере тумачили славни философи. Прототип ове игре настао је у виду матурског рада Александровић Анке, матуранта „Техноарт Београд“, школе за машинство и уметничке занате у јуну 2016.г.

 

Библиографија Величанственог Александра Стевановића

„Једно тумачење народне песме Лазар Мутап и Арапин“, Митолошки зборник 4, Центар за митолошке студије Србије, Рача, 2001.г. стр. 147-155

„О“, збирка песама, 2004.г. (награда „Милан Лалић“, Вечерње Новости и издавачка кућа Сфаирос 1996.г.)

„Емпатија као пут до моралног друштва“, приказ књиге Мартина Л. Хофмана „Емаптија и морални развој“ (Дерета, Београд, 2003.г.) НСПМ вол. 10 2003.г. 1-4 стр. 428-431

„Један поглед са друге стране“, приказ књиге  Марка Р. Амстуца „Међународна етика“
(Службени Гласник, Београд, 2009. г.), Културни додатак листа „Политика“ 24.4.2010.г.

„Место музике у философији Имануела Канта“, Часопису за културу „Мокрањац“ бр. 17, децембар 2015.г.

 

 

Излагања Величанственог Александра Стевановића

„Метафизичке основе успостављања идентитета“, Филозофски скуп „Једнакост и неједнакост, идентитет и разлика“, Сремски Карловци, 2013.г.

„Метафизичке основе научног мишљења“, Филозофски скуп „Наука и метафизика“, Сремски Карловци, 2014.г.

„Метафизичке основе могућности привида“, Међународни филозофски скуп, Сремски Карловци, 2015.г.

„Српски православни етос и ратно стање“, Међународни скуп „Православље и рат“, Институт за философију и друштвену теорију, Београд 2015.г.

 

 

[1] Авај, пошто су му награду уручили као Александри Стевановић из Машинске школе „Београд“ (стари назив његове школе), и пошто, и после више апела, које је упутио ЗУОВ-у, нису исправили овај податак изложен на сајту те институције, Величанствени Александар Стевановић је одлучио да више не учествује на њиховим конкурсима, како не би морао да се подвргава промени пола.

[2] Ова представа (дата у прилогу), у чијем је последњем постављању несебично учествовала г-ђа Ива Суботић Красојевић била је последњи пут изведена у новембру 2013.г. приликом прославе Дана философије у 5. београдској гимназији.

[3] У овом Буђењу, Величанственом Александру Стевановићу је ишло на руку то, што је поред философије предавао и предмет грађанско васпитање, чији је програм, претходно га оценивши као увреду за људски разум, у потпуности прилагодио ономе што је он сматрао потребним и корисним за своје ученике.

[4] Неки од материјала те радионице дати су у прилогу.

[5] Дат у прилогу под насловом „Покушај утврђивања смерница у модернизацији наставе друштвених наука, као и одређивање њиховог места у средњем стручном образовању“.

[6] Дат у прилогу

[7] Дати у прилогу

[8] Трубадурска песма Величанственог Александра Стевановића, коришћена на том часу дата је у прилогу.

[9] Дате у прилогу

[10] Интересантно је да је Величанствени Александар Стевановић приступио полагању испита за Лиценцу за рад у настави са великим закашњењем и пуким случајем, пошто је позив за полагање из Министарства просвете и науке његовој школи упућен још 2007.г., завршио у архиву Министарства, враћен без одговора, пошто је послат на погрешну адресу.

Advertisements

Философија рада

Ако гледнеш оком

И ослушнеш ухом

Онемећеш видом

Ослепећеш слухом

Јер истина мала у овом се крије –

Није то што јесте – а јесте што није!

 

 

 

 

 

 

Радна философија

 

Узвишеног Александра Стевановића

доктора философије

Председника Секције наставника философије Београда

Члана Управног одбора Српског философског друштва

Добитника награде Завода за унапређивање образовања и васпитања

Врло осредњег молера

Човека коме је сам Министар просвете упутио писмо (а он га је изгубио!)

Величанствени и узвишени Александар Стевановић у свом раду водио се увек мишљу – да је боље радити што мање, а да би то могао да постигне – радио је што више.

АРИСТОТЕЛ

АРИСТОТЕЛ (384. – 322.г. п.Х.)

 

Аристотел је имао оца Никомаха и сина Никомаха. Аристотел значи „најбољи циљ“. Аристотел је много желео да успе у животу.

Ако не знате где је Сурдулица, онда ћете схватити шта значи да је Аристотел као младић у Атину дошао из Стагире на данашњем Халкидикију. На граници са Македонијом. Дошао је у Платонову Академију, највећу школу Старе Грчке да успе! И успело му је. После двадест година проведених тамо био је широко познат као најбољи Платонов ученик. Али му нешто није успело. Платон је на самрти управу над Академијом оставио свом нећаку Спеусипу. Ваљда је хтео да новци остану у кругу породице пошто је Академија била ужасно богата. Ту је Аристотел побеснео! Он се јадан томе над’о. 😦 Напустио је Академију и отишао да путује разочаран, кад му стиже један позив, добар позив, фини позив! Аристотелов тата Никомах био је лекар на двору македонског краља. Тај краљ је имао једног ужасно неваспитаног сина. Том сину је стога требао учитељ. А пошто се Аристотел рашчуо као учен, а уз то му је знао и тату, краљ га је замолио да за добру плату дође у краљевски двор у град Пелу, и преузме на себе васпитање тог несоја. Тај краљ се звао Филип, а несој се звао Александар. Александар из Македоније. Или Александар Македонски. (Може бити да си ти и чуо за њега!) Кад је Александар постао пунолетан, а Аристотел зарадио пуно пара као кућни учитељ, вратио се у Атину и направио уинат Платону своју философску школу (цврц!). Његова школа звала се Ликеј, по једном храму бога Аполона, који се звао Аполон од Ликеја. Што се тако звао немам појма. (Тај Ликеј и та Академија постојали су скоро 1000 година и уопште се нису подносили и стално су се свађали око тога који је философ већи Платон или Аристотел). Пошто је у међувремену његов луди ученик Александар освојио целу Грчку, а онда и пола Азије, Аристотелу нико ништа није смео. Он се сав поносан шеткао по својој школи, чак је тако држао и предавања мучећи јадне ученике, који су трчкарали за њим, па је Ликеј постао познат као перипатетичарска школа, односно школа шетача (дакле не школа оних који перу патос!). Његови ученици су тако били свуда познати као перипатетичари (трчкала). Нико дакле ништа Аристотелу није могао! Његов луди ученик Александар је терорисао све живо и мртво, он је терорисао своје ученике трчећи по школи, кад одједном Александар умре (пробао да освоји Индију па умро од неке тропске болести), а неки се у Атини сетише да би могли да придаве Аристотела, који га је таквог васпитао. Ту се Аристотел на време покупи из Атине и оде у кућу своје покојне мајке на село и ту умре. То би у ствари и било све о њему.

А сад о његовом делу.

Аристотел је био скрибоман. То значи да је лудачки волео да пискара. Више од пола његових књига је изгубљено, али је и ово што је остало довољно да се човеку смучи живот. Нарочито „Метафизика“. Нед’о вам Бог да то читате. Мада је и „Органон“ ужасан. Органон значи оруђе. Оруђе логичког мишљења. Аристотел је створио логику и захваљујући њему стално чујемо „То је логично!“ или „То није логично!“ или „Има ту логике (али нема Ибре да поставља цеви:)!“. Написао је и „Никомахову етику“, „Политику“, „Поетику“, „Физику“, „Реторику“ и још гомилу којечега мрзи ме да набрајам!

Аристотел је био скрибоман и говорио је „Драг ми је Платон, али ми је дража истина!“, што у преводу значи, „Сад ћеш видети своје проклетниче!“ Он је у својим списима стално критиковао Платона и све друге философе пре њега, али нарочито Платона, а ви знате зашто!

Сад нешто о Аристотеловој подели наука и знања

Све науке и знања Аристотел је поделио на поетичке, практичне и теоријске.

Поетичке су добиле име од речи поиесис, што значи правити нешто. Од игле до локомотиве, укључујући и уметничка дела (код Старих Грка уметник је у ствари, био исто што и занатлија). Ту спадају и лекари и апотекари, јер они праве људско здравље и лекове. Да праве нешто могу људи који имају техне. Техне значи вештина. Ову способност има највећи број људи и зато у овој области највећи број људи и ради. Дакле, техника народу!

Практичне науке и знања именоване су по речи праксис (радити у друштву, тх. са људима). У тој области може да делује мањи број људи, јер је потребна једна ређа способност – фронезис илити разборитост.  У ову област Аристотел је уврстио политику, етику и економију. (Успут, економија је добила име од речи ојкос, што буквално преведнено значи кућа. Економија је дакле, домаћинство.)

Теоријске науке и знања добиле су име од речи теориа, што значи сагледавање умом (латински контемплација). То је највиша област, јер овде циљ није постизање ни лепог, ни корисног, већ је мудрост сама себи циљ. Да би се деловало у овој области потребна је највиша људска способност, а то је софиа (ако не знаш шта значи ова реч повуци се за нос, а решење ти се налази негде у претходној реченици). У ову област Аристотел је убрајао математику, физику и тзв. прву философију (проте философиа) у шта спада оно што је Аристотел звао теологија, а ми данас метафизика.

Е сад, како је настало име метафизика. Њега није створио Аристотел.

Аристотелове књиге остале су Теофрасту, Теофраст их је проследио следећем управнику Ликеја, а један од њих их је поклонио својој баби, а она их је гурнула у подрум. У том подруму провеле су скоро двеста година и страшно се убуђале. Онда се појавио један поклоник Аристотела, Андроник са Родоса и откупио књиге од бабиних потомака. Међутим, када је хтео да их сложи по реду, видео је да је буђ изјела неке стране, па је Андроник морао да их слаже како је он мислио да треба, а некима чак даје и имена. Тако је књиге о метафизици ставио после књига из физике и тако их и назвао, јер метафизика (или мета та физика) и значи оно што се налази иза физике. Ух!

Дакле, на крају долазимо до оног најгорег. До Аристотелове метафизике.

Важно је да запамтите да постоје 4 (четири) узрока постојања:

материјални

формални

покретачки

крајњи

и Непокретни покретач или Бог који чини да се из она 4 узрока ствара све.

Дакле, МАФПОКР+НЕППОКР

А сада, добри мој учениче припреми се за најгори ужас који можеш да замислиш. Ако узмеш у обзир да сам ја то све још упростио најпростије што сам могао можеш да замислиш како ми је било кад сам читао Аристотелову „Метафизику“. Ух!

Дакле, ужас:

Једна ствар се, тако, састоји од материје, уобличена је (формирана) на одређен начин, има могућност (или латински потенцију (сад знаш да потентан значи моћан, а импотентан…(хе,хе)), дакле ствар има могућност да постане нешто друго, и тежи да то постане. Облик (или форму тј. идеју) Аристотел схвата као нешто смислено што постоји као суштина материје. Ниједна материја није без форме (безоблична), и та форма материји даје моћ (потенцију) промене, јер свака форма тежи томе да постигне своју потпуност (ентелехију). Ентелехија је баш ужасна реч и значи остварење своје сврхе.

Тако мали жир има сврху да постане велики храст. Материја од које је састављен има форму (облик) жира. У томе се састоји материјални и формални узрок његовог постојања. Међутим, његова форма (облик) је променљива, он расте и развија се. У моћи тог мењања састоји се његов покретачки узрок. Међутим он се не мења произвољно (на пример у кактус). Његов раст и развој имају сасвим одређени циљ. Тај циљ, који представља његов крајњи (финални) узрок јесте да постане велики храст. Тада његов облик (форма) добија своју потпуност тј. ентелехију.

Бог, који све ствари ставља у покрет сам је непокретан. Непокретан је јер је непроменљив, а непроменљив је, јер није материјалан, већ је чисто мишљење у коме је свака форма остварена и потпуна. Због своје потпуности он нема потребу да се креће и мења, али сам у себе затворен привлачи још увек неостварене форме (као жир, дете или облак), чинећи да се оне покрећу како би досегле своју потпуност (храст, човека или кишу).

Извини што сам те мучио. Морао сам, знаш. Ја сам ипак професор! J

ПЛАТОН

Платон није име. Платон је надимак. Значи човек широких рамена. Право Платоново име било је Аристокле. Ово мало људи зна. (Кад се неко у вашем друштву буде правио важан реците му то и убијте га у појам!)

Платон је највећи философ антике и можда највећи философ који је икада живео.

Сећате са кад је све почело са Талесом и водом. Онда се појавио Хераклит и његова вечномењајућа ватра, па Питагора са својим бројевима и Демокрит с атомима. На крају више нико није знао шта и о чему прича. Сократ је то пресекао. Он је мануо те проблеме рекавши да је доста човеку да спозна самог себе. Платон је био Сократов ученик. Он је ујединио сва дотадашња учења у један велики систем.

Зато са Платоном започиње Систематски период античке философије.

 

А какав је тај Платонов систем био?

 

(Прво, шта је систем. Философски систем је сложено философско учење у коме се одоговара на многа философска питања тако да то све на крају буде једна колико-толико складна целина. Системе су у стању да направе само стварно велики философи. Једно можда пет.)

Платонов систем ослања се на две ствари. Прва ствар: Овај свет онакав какав је пред нама стално се мења, пролази и поново настаје. Сад си у школи, а сутра ко зна где, данас си лепа дјева, а сутра стара баба итд. Из овог свега испада да ништа и не може да се зна јер нешто данас јесте, а сутра више није.

Друга ствар: Има нешто што се не мења уопште. На пример, Питагорина теорема. Квадрати на катетама правоуглог троугла биће заједно исти као квадрат на хипотнузи и ту нема леба. А има и ствари које се јако споро мењају. Месец је ту где је Бог зна откад, а и сви су изгледи да ће ту бити и даље. Докле? То је право философско питање.

Из свега тога Платон је закључио:

Истина ако постоји постоји заувек, а овај пролазни свет заиста постоји само у оној мери у којој следи те истине. Он је те вечне истине звао идеје, а свет вечних истина свет идеја. (Е сад, кад год чујеш реч идеја ти помислиш да то значи нешто као мисао. Добра идеја! – Добра помисао! Није тако. Реч идеја у ствари значи лик, облик нечега, односно образац по коме нешто постоји. Идеја стола значи оно како он изгледа. Латинска реч за идеју је форма, то већ отприлике знаш шта је. (С овим опет ако баш хоћеш можеш неког да убијеш у појам)) Тај свет идеја не може да се види очима, чује ушима и опипа. Тај свет се може достићи само мишљу. Како? Путем дијалектике! Сећате се да Сократ није желео ништа да пише јер је говорио да се са књигом не може разговарати. Тај Сократов разговор звао се (како се сигурно не сећате!) дијалектика. Он је имао два дела. У једном би Сократ, правећи се наиван. убио свога саговорника у појам објаснивши му на крају да ништа не зна. То се звало иронија. У другом делу он је питао поново, али тако да је онај с ким је причао на крају схватио оно што малочас није знао. То се звало мајеутика или порађање истине. Истина је дакле била откривање идеја, као, шта је добро, шта је праведно, шта је држава итд. Ух! (Јеси ли се уморио, ја јесам. Ако јеси кажи Ух!. Мени је увек лакше кад сам уморан и кажем Ух! Имам још само 20 минута док пожем у шклу, а треба да објасним још толико тога. Ух!)

Елем, укратко. Те вечне истине постоје у нашем свету тако што их наш свет копира. Односно наш свет је Платон видео као сенку света идеја. Нешто што нема своју суштину већ је прима од нечег другог. Копија. Како постоје? На пример има 100000 разних дрвета. Али свим тим дрветима постојање даје идеја једног дрвета која их обједињује и чини да она буду то што јесу. Што дрвета више копирају своју идеју трајнија су и савршенија. То је мимезис или подражавање идеја. Што је идеја присутнија у дрвету оно је савршеније и трајније. То је парусија или присуствовање. Што у идеји дрвета боље присуствују и друге идеје, као идеје корена, гране, листа итд. оно ће бити трајније и боље. То је метасхезис или присуствовање више идеја у једној ствари. Тако идеје граде једну хијерахију која иде од простих ка сложенијим идејама. На пример идеја дрвета и идеја човека обухваћени су идејом живог бића као вишом идејом. Највиша идеја која представља извор и разлог постојања свих других идеја је, по Платону,  идеја добра. Платон је био баш добар човек. 🙂

 

Кад су Сократа погубили Платон је био јако погођен. Путовао је мало у нади да ће заборавити неправду која је почињена у Атини, био је и на Сицилији где је замало награбусио од стране једног малог тиранина који се звао Дионизије и на крају се вратио у Атину и отворио највећу философску школу која је икад постојала. Академију. Платон је дакле творац Академије, а она се звала тако јер је била у једном шумарку који је био посађен у част једног атинског јунака који се звао Академ (нешто као код нас Краљевић Марко). И по том Академу, односно захваљујући Платону све друге академије света добиле су име (ал’ ћеш се ти наубијати у појам разних људи због овога!).

На улазу у Академију је писало „Нека не улази нико ко не познаје геометрију!“. То је писало зато што су математичке истине (као вечне истине) биле увод у упознавање вечних идеја путем дијалектике. Кад дођеш довде подсети ме да ти објасним шта је анамнеза јер ја сад морам да кренем у школу, а на следећем часу ћу ти објаснити шта је идеална држава!

Ја се вратио из школе и ево да наставим шта је анамнеза.

Анамнеза значи подсећање. На шта? На свет вечних идеја. Оно што је у нашем бићу бесмртно то је, по Платону, наша душа. Она неће проћи иако ће тело умрети. И та наша душа је пре него што је дошла у тело боравила у свету вечних идеја. Она га је видела и живела у њему, а онда се неком злом срећом омакла и пала у овај свет вечне промене, и у своје тело које је њена тамница, и заборавила све што је знала. Сада, у овом животу, иако је вечна, душа је глува и слепа за истину кроз коју постоји. Све је заборавила. Али је та вечна истина остала у њој. Само успавана. Тако постоји начин да се она пробуди и подсети на свет непроменљивих идеја. То може да учини философ који уме да користи дијалектику. Зашто философ? Зато што је у његовој души неким чудом остало сачувано неко сећање.

А можда и зато што је Платон био философ! 🙂

Сад само укратко још коју реч о Идеалној држави.

Платон је био сумануто жељан да оствари савршено друштвено уређење. Он је био из племићке породице по мајчиној линији и мрзео је демократију која је (између осталих глупости) убила и његовог учитеља, доброг Сократа. (Е да, Платон је на два начина преносио своје учење. Један је путем писаних књига у којима је готово увек описивао разговоре Сократа са неким другим на неку тему (на пример шта је правда, лепота, љубав, држава итд.). Те књиге и данас постоје и веома су лепе и разумљиве за читање. Свој другим, тајанственим начином, Платон је преносио својим најближим и најпаметнијим ученицима своје учење кроз разговор и симболе које су само одабрани могли да разумеју.) Питање савршене државе налази се обрађено у његовој књизи „Држава“, (то је Платонова најдебља књига) и изгледа отприлике овако:

Постоје три основна сталежа. Философи, којих је јако мало и који управљају државом (хе, хе). Они управљају државом зато што су мудри. Ту мудрост стичу кроз дугу и тешку обуку и одрицање и почињу да воде државу тек са неких 50 година. Све дотад су се спремали. Други сталеж чине војници, они су храбри и бране државу коју воле више од живота. (У начелу сви воле државу више од живота и радо ће д’умру ако се мора. (Реално фанатици стварно и чине мишиће једне државе, али где то води брале? Отприлике нешто као у филму “300“ ААААААААА!) Философи постају од војника који пред храбрости имају и нарочите умне способности! Трећи сталеж су занатлије и сеље, а врлина њихове душе је умереност и они издржавају философе и војску. Сад овако. Немојте мислити да су они робље и да су философи и војници на њиховој грбачи. У ствари философи и војници немају ама баш ништа своје! Живе заједнички у неким управним зградама, и то јако скромно. Само трећи сталеж поседује нешто своје лично (на пример кућу или кашику) и једино се за њега може речи да има имовину. Али јадна му је та имовина. Цела држава мора да почива на одсуству раскоши. Нема злата, нема сребра, нема свиле, нема ништа због чега би људи могли да почну једни другима да завиде. Чак да би се спречило да неко гура свог глупавог сина или кћер на виши положај уопште се не зна ко је коме тата. Мушкарци и жене живе равноправно у својим касарнама и заједно вежбају (у то време се вежбало углавном без одеће) па је тако на крају свако дете у држави било дете свих људи и сви су се старали о његовом здрављу и васпитању. Као код Спартанаца од седме године сви би ишли у исту школу и имали исту (сурову) обуку па би се видело ко је кукавица за сељу, а ко је храбар за војску, а много касније, ко би од војника (ретки случајеви) могао можда да буде и философ. Пошто на страни више нема места мораћу овде да завршим. УХ!

Александар Стевановић „Ода античким философима“ посвећујем мојим драгим ученицима

Све ћу ти лепо написати у стиху

Да би ти до смореног мозга брже стало!

Прво је био

КОСМОЛОШКИ ПЕРИОД 1. оцена

И у њему се расправљало

Шта је архе (почетак свега),

односно из чега је све настало.

Њега започињу тројица лола, једном речју

 

МИЛЕТСКА ШКОЛА

Талес је рекао да је све настало из воде

Анаксимандар је правио дар-мар

Он је рекао да је све настало из апејрона

А то је једна безгранична ствар

Анаксимену духзва архе беше

А са њим Милећани изумреше! (туга L)

 

ПИТАГОРА

Седи један! – Луди математичар

Све из броја настало је!

Ово вам је свети знак

.

.   .

.   .   .

.   .   .   .

(свети знак тетрактис)

 

ХЕРАКЛИТ из пива (Ефеса)

У ватри J ужива!

Али ако желиш пет,

мораш да знаш шта је по Хераклиту свет –

„Овај свет, један и исти за сва бића,

Није створио нико од богова и нико од људи

Већ је он увек био, јесте и биће,

Вечито жива ватра,

Која се с мером пали и с мером гаси“

(фрагмент 30)

 

ЕЛЕЈСКА ШКОЛА

Оснивач је Ксенофан

што је помињући коње и лавове,

критиковао грчке богове

Највећи је Парменид

коме се умно право, а чулно мрачно сазнање зове

и који је рекао, нећу вам крити:

„Једно је те исто мислити и бити“

Мада неки мисле, да је ово бити у ствари – пити

Јер је по предању и трезан и кад попије говорио:

„Биће јесте, а небиће није“

(што је изазивало коментаре честе

да у ствари Пармениду „пиће јесте“! 🙂

А Зенон , претпоследњи

Писао је апорије (безизлазности)

Приче о томе како корњачу неће стићи Ахилије,

И како се пут, кад год хоћеш да крочиш

подели на пола ту на твоје очи (дихотомија)

(А ко је био последњи нећу да ти кажем! .)

 

АТОМИСТИЧКА ШКОЛА

Атом значи недељив

Леукип и Демокрит

Јер све мора тако бити –

Determinare je одредити

И они су као и Парменид делили сазнање

на право и мрачно – овакво је стање:

„Нешто изгледа (чулима) кисело или слатко црвено или плаво, а у ствари то су све само атоми и празан простор“ – врло просто

 

ПЛУРАЛИСТИ

Анаксагори Нус (ум) покреће семена ствари

А Емпедоклу љубав и мржња пали и жари

По коренима ствари (води, ватри, земљи и ваздуху)

Од љубави настаје Сфаирос, савршена кугла, Блажени Бог,

А код Анаксагоре: „Из семена боба (као неке врсте пасуља) – настаје само боб“

 

Завршисмо са првом муком! Возимо брзом пругом!

Удахни дубоко, по челу удри се руком

Да нам тако буде и са другом (оценом)

 

 

АНТРОПОЛОШКИ ПЕРИОД 2. оцена

(илити „Шта је антропос?“ – („а мора бит’ ћовек!“))

 

СОФИСТИ (мудри учитељи говорништва за паре)

Протагора и Горгија беху најјачи

Продавали су реторику и заступали релативизам,

а то је – може да буде, а не мора да значи

 

СОКРАТ

Дијалектика беше његова метода

прво је иронијом људе убијао у појам

А мајеутиком (породиљском вештином)

Помагао им је да се сретну са истином.

На свету по њему владало је стање –

„Знам да ништа не знам“„Врлина је знање“

У ствари је желео да користан буде

И разговором (дијалогом) поправи све људе.

Под старост доживе судбину злехуду

На смрт га осудише на атинском суду!

(Али знајте децо, велики је био!

Нити је кукао, нити суд молио,

И с осмехом отров кукутин он попи

Рече „Хвала Богу!“ и мирно очи склопи)

Tако да више нећемо о њему!

 

Прелазимо на

СИСТЕМАТСКИ ПЕРИОД (3. оцена)

у коме су сви расправљали о свему

 

ПЛАТОН

Сократов ученик, човек широких рамена

Аристокле му беше име и беше мушког пола

Мислио је да је све настало из идеје

(То значи лик, а на латинском forma)

Академија се звала његова школа

(По старом атинском јунаку Академу.)

„Нек’ не улази нико ко не познаје геометрију!“

На самом је улазу писало на њој

Анамнезу су тамо учили –

Подсећали се идеја драги мој!

Његова је идеална држава

Имала философе, војнике и сељаке

И у њој Пи во се не пије! (без сумње сваке!)

 

АРИСТОТЕЛ

Смарач!

Најгори од свих, што икад угледаше светло дана!

Желео је да открије суштине бит

Писао је без мере хиљаде страна!

Што ли му их не испали Хераклит?!

(хе, хе, знате на шта мислим J,

а и није могао јер је био мртав једно сто година)

Е о њему вала нећу ни да пишем набубачите из оног доле!1

 

ЕПИКУР

У Врту је срећно проводио дане

Усред пића, прича и обилне хране

Хедонизам (уживање) беше њему књига

Да се живи мирно, лепо и без брига.

 

СТОИЧКА ШКОЛА

„Шта год да се деси ја остаћу миран!“

То је апатија! Ништа ме не дира!

Добио милион ил’ по леду клизам

Тако мора бити! – то је фатализам

 

 

1АРИСТОТЕЛ из Стагире (где је Бог рекао лаку ноћ)

Платонов ученик

Александра Македонског учитељ

Ликеј му се звала школа

перипатетичари ученици – (отирали патос, тј. шетали за њим док је предавао)

 

Подела наука:

науке:                                           способности:

поетичке (праве нешто)      –   техне (вештина)

практичке (рад с људима)  –   фронезис (разборитост)

теоријске (користе мозак)  –   софија

Све је настало из 4 узрока које покреће Непокретни покретач илити Бог


 

СОКРАТ И СОФИСТИ

СОФИСТИ

  1. Софист значи мудрац.
  2. Софисти су свезналице које су продавале своје знање.
  3. Њихови ученици, као најбитини предмет учили су реторику (вештину говорништва и убеђивања)
  4. Најпознатији софиста је Протагора.
  5. Његова позната изрека гласи: „Човек је мера свих ствари, оних које јесу да јесу, а оних које нису да нису“.
  6. Софисти су заступали релативизам.
  7. Протагора је рекао: „У устима доброг говорника и полуистина ће звучати као истина, а у устима лошег говорника и истина ће звучати као полуистина“.

СОКРАТ

  1. Сократ је посебан философ
  2. Ни од кога није тражио ништа и био је увек весео.
  3. Веровао је да је свој посао, добио као задатак од Бога.
  4. Имао је даемонијума (доброг духа, који га је упозоравао кад би нешто грешио).
  5. Седео је на трговима и причао са људима да би их учинио бољима.
  6. Његов разговор звао се дијалектика и састојао се од ироније и мајеутике.
  7. Иронија се састојала у томе, што би Сократ рекао „Ја знам да ништа не знам“ и тражио од саговорника да му нешто објасни, док и сам саговорник не би признао да ништа не зна.
  8. Мајеутика се састојала у томе што је Сократ саговорнику, који је признао да не зна, постављао питања док заједно не би дошли до одговора.
  9. Сократ је веровао да је свака истина скривена у души човека и да је одатле треба породити.
  10. Мајеутика значи вештина порађања.
  11. Сократ је говорио: „Врлина је знање“ (кад би људи знали они не би грешили и зато у њиховим душама треба породити истину да би били добри).
  12. Сократ је живео дуго.
  13. У 70. години био је оптужен да не верује у богове и квари омладину и осуђен на смрт.
  14. Пресуду и погубљење је примио мирно.
  15. Пошто су га погубили, Атињани су се убрзо покајали, али било је касно.
  16. Његов најзначајнији ученик био је Платон.

ФИЛОСОФИЈА ЗА УЧЕНИКЕ ТЕХНОАРТА И ДОБРОВОЉНЕ ЉУБИТЕЉЕ МУДРОСТИ

Најдражи (и једини! :)) моји ученици,

Са малим закашњењем постављам вам текст из Увода у философију. Слободно га копирајте и сачувајте, чак и ако сте добили прву оцену. За мене би била велика радост, ако бисте га бар једном прочитали,
Пуно вас поздрављам и волим,
ТФ

ФИЛОСОФИЈУ ЗА УЧЕНИКЕ ТЕХНОАРТА И ДОБРОВОЉНЕ ЉУБИТЕЉЕ МУДРОСТИ
(противно свим правилима Министарства просвете и науке)
написао
А. Стевановић

Да би разумео философију мораш да јој дозволиш да понекад буде и смешна.
Док будеш читао о мудростима старих мислилаца понеки пут ћеш се насмејати, како су, ето, то људи некад могли да мисле такве ствари – да је све настало из воде или из ваздуха или из ватре.
А мислили су, и то крајње озбиљно.
Видиш, мудрост није у томе што су некад, као Талес, сматрали да свет настаје из воде. Мудрост је у томе што су поставили право питање.
Питање: „Из чега је све настало?“
Из овог питања родила се и Теорија релативитета и Хигсов бозон.
А мудрост је видиш и у томе, што ће се, можда, за хиљаду година неко и нама смејати као што се ми данас смејемо Талесу.
Јер на заиста мудра питања не постоје коначни одговори

Философија није наука.
Ако би наука била уметност давања одговора, онда би философија могла можда, да се назове, уметност постављања правих питања.
„Шта је добро?“, „У чему је истина?“, „Шта је то лепота?“ су философска питања.

Оно што философији даје посебну снагу јесте што она простиче из љубави.
Она реч филос то значи на старом језику Грка.
Филос је љубав.
Као што је софија мудрост.
Зато су философи веома, веома ретки.
Јер да би постали мудри прво морају да науче много да воле.

Ово је твоја прва лекција

Сада ћемо говорити о речи.
На почетку Светог јеванђења по Јовану пише: „У почетку беше реч. И реч беше у Бога. И реч беше Бог. Она беше у почетку у Бога.“
На старогрчком језику реч се каже логос. И старогрчка реч логос много је богатија од наше речи реч.
Реч логос значи и реч и говор и ум и мисао и начин живота који човек сам за себе створи и одабере да следи, али и свеопшти божански закон који уређује кретање звезда, ударање мора, и живот једног миша.
У тој речи логос крије се прави почетак философије.
Јер је философија од настанка имала жељу да умом и мишљу спозна, речју и говором подели са другим људима знање о оном свеопштем закону који одређује све, па и човека, да би помогла да људи нађу прави начин на који треба живети.
Ово је твоја друга лекција

Философија није наука, али јесте нека врста знања.
Свака наука жели да сазна нешто: биологија жива бића, физика законе по којима свет постоји.
Међутим, философија жели да иде много даље од тога, она жели да сазна све!
Зато она понекад личи на маштарење, а некад на најпрецизнију математику.
По потреби. Како јој кад треба. И како коме треба. Морало је да буде тако, јер је се људи разликују, и сваки човек има своју философију. И ти имаш своју философију.
Било би добро да тога постанеш свестан на време.
Ово је твоја трећа лекција.

Четврта лекција ће бити игра погађања
Учићеш непознате речи и слагати их на права места.
То је ствар опште културе, знаш. Постоје речи, уз помоћ којих испадаш паметан пред другима. Не мислим да је то често потребно, али има људи који толико гњаве, да је некад згодно ставити им до знања да и ти знаш понешто.
Набројаћу ти осам философских дисциплина, речи од којих су добиле име, и оно чиме се баве.
Научи то добро, ваљаће ти

АРХЕ – ПРАПОЧЕТАК, ПРАОСНОВА. ПРАЕЛЕМЕНАТ, ПРАПОСТОЈБИНА
КОСМОЛОГИЈА КОСМОС – УКРАС, СВЕТ НАСТАНАК СВЕТА
ОНТОЛОГИЈА, МЕТАФИЗИКА ОНТОС-БИЋЕ СУШТИНУ СВЕГА ШТО ПОСТОЈИ
ГНОСЕОЛОГИЈА ГНОЗИС-ЗНАЊЕ ГРАНИЦЕ САЗНАЊА
ЛОГИКА ЛОГОС-УМ,МИСАО,РЕЧ… ПРАВИЛА МИШЉЕЊА
ФИЛОСОФ. АНТРОПОЛОГИЈА АНТРОПОС-ЧОВЕК ШТА МИСЛИШ ШТА?
ЕТИКА ЕТОС-ОБИЧАЈ МОРАЛ И ДОБРО
ЕСТЕТИКА АИСТЕТОС-ОНО ШТО СЕ ВИДИ УМЕТНОСТ И ЛЕПО